������Ƶ

Приликом уласка у било коју школу, приметићете њен физички простор, писане норме, културу међуљудских односа, школску атмосферу, вредности, па чак и неписана правила. То је клима у школи која утиче на нашу перцепцију и доживљај школе.

Пандемија вируса COVID-19 научила нас је великом броју кључних лекција када је образовање у питању: важности приступа поузданој интернет мрежи и уређајима, потреби да се наставницима помогне да превазиђу прекиде, превеликом оптерећењу и емотивним проблемима ученика или исписивању из школе, као и потреби да се пружи подршка добробити ученика. Иако су ови проблеми свуда присутни, они су још више важни у руралним и удаљеним срединама.

Једнакост у образовању препознаје да ученици имају различите потребе и полазишта. Стога, повезана је са степеном у коме ученици могу у потпуности уживати право на образовање и обуку, у смислу прилика, приступа, третмана и исхода.

Током претходних неколико година, чак током претходних неколико месеци, доста тога се десило у пољу образовања. У последњој деценији, развој изокренуте учионице, приступи засновани на задацима и већи фокус на диференцијацији већ су преобразили процес учења језика.

Мала деца су често радознала и стога је важно причати са њима о разликама и сличностима између људи. Откријте начине да покретне причу о диверзитету и подржите га у систему предшколског образовања и васпитања у интервјуу са Полин Слот са Универзитета у Утрехту.

Надарени, напредни, високи интелектуални потенцијал… Сви ови термини се односе на исту клиничку слику: децу и одрасле са коефицијентом интелигенције од 130 или више на стандардизованој и потврђеној скали интелигенције. Они чине 2,3% укупног становништва, али да ли заиста сви поседују супериорну интелигенцију? Није то тако једноставно.

Последњих година економисти су стекли значајно искуство (и славу) у практичном планирању тржишта кад је реч о упаривању деце и школа. Велики део овог успеха заснован је на утицајним радовима Гејла (Gale) и Шејплија (Shapley) (GS), који су на почетку коришћени на тржиштима рада за послове где није потребно искуство.

Пре око петнаест година у Амстердаму, група родитеља који нису били мигранти а живели су у веома етнички разноликом делу града је започела иницијативу да колективно пошаљу своју децу у школу у крају у којој су већина ученика били мигранти.

Моје искуство, размишљања и разговори са доносиоцима политика и истраживачима навели су ме да се запитам: шта у данашње време значи бити наставник у стручном образовању и васпитању (VET)?

Под стресом, са недовољно ресурса и неквалификовани. Васпитачи запослени у систему предшколског образовања и васпитања широм Европе и Средње Азије су нас упозорили: велике вртићке групе и недостатак самопоуздања, ресурса и знања о пружању подршке деци са инвалидитетом или сложеним потребама су онемогућила да сва деца осете бенефите раног учења.